Dok veliki, bogati svijet, uživa u novim dostignućima, željno čeka njihovu primjenu, koja će svima život učiniti i lakšim i ljepšim, mi ovdje muku mučimo s pojmom samim. Postavljamo pitanje - postoji li nešto takvo na ovom ubogom pedlju zemlje? Tim povodom u goste sam pozvao doktora Damira Marjanovića, profesora na nekolicini sarajevskih fakulteta, te na splitskom Univerzitetu, i uglednog istraživača u oblasti forenzike. Profesor Marjanović je odnedavno nadležni ministar u Vladi sarajevskog Kantona, pa je dobio priliku da na čitavu ovu priču pogleda i sa druge strane. RSE: U silnim raspravama o budžetima, na raznim nivoima, nisam niti jednom opazio termin nauka, tehnološki napredak, razvoj, kao da su prognani registri u pitanju? Marjanović: To je bolna tačka za mene kao naučnika. Bez obzira što sam trenutno na poziciji kantonalnog ministra za obrazovanje, nauku i mlade, ja sam naučnik i uvijek ću to i ostati. Pokušavamo da tu percepciju promijenimo. Veliki i osnovni problem za cijelu BiH je što nemamo zvanično Ministarstvo nauke na državnom nivou, već tu ulogu nauke, između ostalog, obavlja Ministarstvo civilnih poslova, koje ima jako širok dijapazon svoga djelovanja. Taj dio nauke, definitivno, u BiH nije na državnom nivou. To je malo smiješno za XXI stoljeće, kada svi naučnici teže ujedinjenu, nekome grupiranju, stvaranju multidisciplinarnih timova, kada je malo teško doći do fondova i svi tražimo mogućnost da zajedno uđemo u neke fondove, mi sada u ovim momentima imamo jako puno ministarstava nauke u BiH, dva entitetska i onoliko koliko je kantona, toliko je i kantonalnih ministarstava, s tim što i Brčko Distrikt ima svoje odjeljenje. To vam je dokaz da se još nisam ubacio u politiku jer nisam siguran kako to sve izgleda. U Ministarstvu za nauku 2012. godine se jako malo novca izdvajalo za nauku. Nekih 239 miliona KM je budžet cijelog Ministarstva, a za nauku, u 2012. godini, nije izdvojeno ništa. Postoje određeni novci za nauku, ali su oni bili usmjereni ka nekim stipendijama, potporama nekih institucija i slično. Ono što želim da promijenim u toj cijeloj priči jeste da se u narednoj godini, u budžetu, kakav god on bio, a čini mi se da neće biti briljantan jer situacija u BiH prati situaciju svuda u Evropi, definitivno izdvoje značajnija ili maksimalna moguća sredstva, gdje će znanstvenici, kroz ta sredstva, imati priliku da realiziraju svoje naučne projekte. Jedan od tih modela jeste da kroz sredstva, koja ne mogu biti velika, više ne finansiramo projekt po projekt, nego mogućnost saradnje i aplikacije bosansko-hercegovačkih naučnika prema evropskim fondovima. Mislim da u ovome momentu takav model u budućnosti bi mogao, na neki način, da potakne bosansko-hercegovačku nauku, koje je jako dobra, da se polako otvara što više prema Evropi i da traži svoje svjetlo i tu. RSE: Tamo negdje pred rat za nauku je izdvajano čitavih 1,5 posto bruto društvenog proizvoda, a sada se radi očito o nekim ciframa, koje nama, običnim ljudima, ništa ne znače. Marjanović: Kada sam došao na ovu poziciju u ministarstvo, prvo sam pogledao tu stavku koja se na neki način tiče nauke. Zvanično izdvajate nekih milion i pol, ali to je jako loše raspoređeno. Kao naučnik znam da to nije potpora nauci. U Sarajevu imate relativno jako dobar broj zastupljenih znanstvenika, ali i institucija koje su djelimično na budžetu, koji obezbjeđuje novac za plate, za minimalan broj radnika, i novac za neke režijske troškove. Na žalost, u Kantonu, u budžetu se, u proteklih par godina, nikada nisu izdvajala sredstva zvanično za naučne projekte. RSE: Nekada smo imali velike institute, sa nekoliko stotina naučnika. Svaki nastavnik na fakultetu, pola svog radnog vremena, morao je provesti nad naučnim programima ili projektima. Instituta nema, ali mi se čini kako ni nastavnici nisu previše zainteresovani? Marjanović: To upravo dovodi do toga da nauka bježi polako sa fakulteta, da studenti, profesori i nastavnici na fakultetima idu isključivo ka toj edukacijskoj i obrazovnoj sferi, što nije loše. Postoji još jedan veliki problem, a to je da ne možete očekivati od jednog budžeta da daje milione i milione maraka nauci, posebno ne u ovom momentu. Taj budžet je limitiran i ograničen nekim velikim stvarima. Iskreno, imamo previše nivoa vlasti u BiH. Dok svako nešto uzme, nauci ostaje relativno malo. Ima još jedan veći problem – prije u nauku nije ulagala samo država, samo budžet i zvanično ministarstvo. U nauku su ulagali i veliki privredni subjekti. U ovom momentu u BiH i Sarajevu, broj tih privrednih subjekata, privatnih kompanija, bilo kakvih kompanija, koje ulažu u nauku, je skroman. To govorim iz osobnog iskustva. RSE: Nastavnici nisu obavezni da se bave naukom, država ne ulaže, finansiraju se tek magistarske ili doktorske radnje, nema referentne literature. Kako se onda uopšte može revalozirati naučni rad? Marjanović: Proteklih 12 godina, u svim tim uvjetima, radio sam u instituciji u kojoj smo uspjeli dobijati projekte, i da sa, ne pretjerano velim novcem, napravimo jednu jako dobru i referentnu instituciju. Imam nekih 140 različitih publikacija, od kojih je nekih 30-tak u nekim svjetskim časopisima. Što je najljepše od svega, u institutu iz kojeg dolazim, skoro svi doktori nauka, imaju skoro isti takav CV. Mi smo svaki novac i svaki grant ugrađivali u opremu, u nove ljude. Veliki je problem zaposliti nekog mladog. Tražili smo način da zapošljavamo ljude kroz projekte. Dobijali smo mlade vukove i vučice koji su grizli i vukli nove ideje i nove projekte. Čak i u takvim okvirima, jedna takva institucija je uspjela da opstane i publicira onoliko koliko može. Mi se nadamo da ćemo u sljedećoj godini imati neke značajnije publikacije. Kao naučnik mogu reći da čak u ovom momentu, sa nekim drugačijim konceptom, možete doći i do grantova i do novca, kroz internacionalnu saradnju. Mene je iznenadilo kao ministra da i taj novac, što se kroz budžet odvaja za nauku, dijeli na neke stipendije, magisterije, doktorske radove. To je bilo predviđeno za 2012. Za 2013. godinu, koliko god novca da bude, koncept neće biti - evo ti pare, nego ponudi nam nešto dobro iz čega ti vidiš da ćeš proširiti svoj naučni krug djelovanja i da ćeš možda, čak i kroz nauku, zainteresirati privredu. Takve stvari ćemo pokušati potaknuti. To neće biti veliki grantovi jer mi ne možemo to raditi. Kada pišete neki projekt, vrlo često, prilikom pripreme samog projekta, vam trebaju određena sredstva i vrlo često bosansko-hercegovačke institucije, zbog nedostatka tih sredstava, odustaju od pisanja jako dobrih projekata. Tu smo da na taj način potaknemo mlade ljude i pomognemo im u pisanju tih dobrih projekata. To je neki moj koncept, kako bi se sa relativno malo novca, ali sa jako puno truda i uvođenja sistema, možda moglo nešto pokrenuti na bolje. RSE: Vi ste ministar pod čije okrilje spada najbrojnija naučna zajednica. Imate li prostora i energije da pokrenete te značajne potencijale na akciju, na svojevrsnu pobunu protiv zatečenog? Mi živimo u atmosferi u kojoj je akademska zajednica posve nezainteresovana. Marjanović:: Ministarstvu obrazovanja, nauke i mladih Kantona Sarajevo svi kažu da imamo najveći budžet i da smo odlični. U biti, najveći dio tog budžeta ide na redovne plate, koje su mizerne, i u osnovnim i u srednjim i drugim školama. Nisam političar i govorim iskreno. Ti ljudi rade punom parom i trebali bi biti mnogo bolje plaćeni. Nema magičnog štapića da se sve to pokrene, ali mogu se sistemski neke stvari raditi. Sjedili smo sa direktorima osnovnih i srednjih škola i sa njihovim sindikatima. Popisali smo Pravilnik o zapošljavanju. Već godinama ne postoji Pravilnik o zapošljavanju, koji će zakonski odrediti normu kako nekoga zaposliti u osnovnoj i srednjoj školi i predškolskoj ustanovi. To je otvaralo veliki prostor za špekulacije. Kao, svi direktori su korumpirani i zapošljavaju svoju rodbinu i onoga ko da više. To nije istina, mada ne kažem da toga nije bilo. Ako nema pravila, onda čak, i ako nešto uradite, nećete odgovarati. Napravili smo pravilnik, kolege su radili na tome sedmicama. Taj pravilnik nije savršen, nije briljantan i nikada slovo na papiru ne može riješiti nešto dok ne promijenimo percepciju onih koji trebaju da realiziraju taj pravilnik. Čini mi se da smo na dobrom putu da gradimo sistem. Neće ići lako. Postoji Zakon o visokom obrazovanju, koji dobro znate, koji je sve, samo nije provodljiv u ovom momentu. Imamo integriran Univerzitet, ali samo na papiru. Ono što mene jede kao čovjeka, kao naučnika, sada kao ministra - kako se toga neko ranije nije sjetio - da neke stvari postepeno mogu da se rade i da postepeno, kroz dijalog i komunikaciju, može polako da se dolazi do rješenja. Sada smo došli do momenta kada više ne može polako jer nam to treba već sutra. Sve stvari koje se dešavaju preko noći, nisu baš dovoljne dobre. Otvorili smo dijalog sa akademskom zajednicom i prvi put smo pružili priliku da jasno i glasno ljudi kažu šta je moguće. Imamo okvirne zakone, koji se moraju poštivati, ali hajmo naći model da idemo prema integraciji. Kada ljudi počnu rješavati svoje konkretne probleme, onda će shvatiti da imaju hljeb u svojim rukama. Moj otac kaže da je vrijeme stalnih poslova do penzije prošlo i da svako treba da se bori za svoju poziciju, svako treba da se bori za svoj boljitak. Naučnici, profesori i akademski građani znaju šta je njihov boljitak - napredovanje u struci, realizacija njihovih projekata i stvaranje novih mjesta za mlade ljude. RSE: Kada ste nedavno promijenili onu ploču sa diskriminirajućim nazivom - Škola za retardiranu djecu - pobudili ste nadu u smjeru promjena starih navika. Marjanović: Ne volim osobe koje govore ja pa ja. U cijelu priču oko ministarske pozicije, nisam ušao ni iz kakvog interesa. Neka svoja napredovanja, da bi se desila u 2013. godini, moram blokirati jer kao ministar ne mogu napredovati u nekom zvanju redovnog profesora, koja bi trebala da se dese po slijedu stvari. Plata ministra nije briljantna, obaveze su ogromne. Kada me mnogi prijatelji pitaju što mi je to trebalo, odgovaram im - Ah taj prokleti Balašević. On je rekao: „Nisu krivi primitivci, krivi smo mi“. Vrlo često sam na svojim predavanjima mladim ljudima znao da kažem - Otvorite oči, razmišljate svojom glavom jer ako nećete sada, kada ćete. Svi su bili nezadovoljni sistemom. Rekao sam im - Ko je nezadovoljan sistemom, treba da učini sve da ga promijeni. Meni se pružila prilika ili su mi pružili priliku ili su me dobro nasamarili pruživši mi tu priliku, pa sada probavam mijenjati sistem. Nemam drugog izbora. U narednom periodu, koliko god bio taj ministar, imam samo da radim svoj posao, onako kao što sam do sada radio bilo koji drugi, onako kako mislim da je najbolje. Valorizacija toga će tek da dođe. Na kraju ćemo vidjeti da li sam nešto postigao. Skidanje te ploče je samo pokazatelj da je došlo vrijeme za promjene. Toga su svi bili svjesni, već godinama, tog znaka, ali se niko nije htio popeti da ga skine. Zašto ne? Hajmo sjesti sa kolegama iz sindikata, iz osnovnih i srednjih škola i pričati kako da rješavamo probleme. Ovaj novi Pravilnik, svi će ga kritikovati, neko će ga pohvaliti. Bitno je krenuti u tom pravcu, pa ćemo ga modificirati, stavit ćemo ga na teren i isprobati. Već u avgustu ćemo vidjeti gdje i šta škripi. Zašto sada ne pričati o integraciji univerziteta. Kažu da nema novca. Ima toliko mnogo stvari koje se mogu uraditi bez novca. Treba pokrenuti ljude i treba razmišljati u tom pravcu. U krajnjem slučaju – šta imamo da izgubimo? * Jako mi puno znači vaša podrška. Znači mi mnogo i podrška ljudi koji nam se javljaju. Mnoga ministarstva su zatvorena prema javnosti. Mi smo nakon mjesec dana promijenili svoju web stranicu, otvorili se, napravili smo Facebook stranicu. Ljudi nas kontaktiraju svaki dan. Slušamo ljude, slušamo okolinu i pokušavamo to ugraditi u naš program. Mi se ne trudimo da okolinu prilagodimo prema sebi, nego da ministarstvo prilagodimo onome što ga okružuje. Tek tada možemo biti jedno moderno ministarstvo, koje može da se nosi sa svim problemima koje nosi ovo XXI stoljeće. Tekst preuzet sa portala : http://www.slobodnaevropa.org